“Није теби мјесто у свијету и у Њемачкој, него у манастиру и у Босни. Шта ћеш? Ово је земља оскудна и убога, тијесна и мрка, ни валија није у њој лако бити а камоли раја и редовник. У овој се земљи једна чаша види и боде очи као највиша кула у некој другој. Коме је до тога да буде рахат и зенђил, није му се требало у њој родити ни зафратрити. Овдје се драм радости душом плаћа. А ти иди сад па питај зашто је тако. Или, још боље, нити иди нити питај, него сједи гдје си и буди што си, јер је лудо ићи и питати другог шта те боли, а много паметније сједити и разговарати сам са својом муком. А ти мислиш да овакве као што смо ми тамо у свијету чекају и неће да отпочну теферич без нас! Е, мој Јусуфе, није то за нас фратре и Бошњаке. Јесте, овдје те чека крива босанска бразда и фратарска мука и сиротињски бир и тешка служба, а с друге стране, може бити, колај и свака љепота. Али, шта ти вриједи кад то није твоја страна! И да одеш тамо, не би ти ништа користило. Цијелог вијека би остао оно што си. Ко те никад раније није чуо ни видио, само кад те погледа рекао би одмах: Откуд ова фратрина овдје? Гоните рђу тамо у Гучу Гору, одакле је побјего, и вежите га за ланац са којег се откинуо! И да будеш богат и силан и страшан, први међу првима, да ти нико не смије ријеч казати, ти би му то у очима прочитао. Па опет исто. Него, сједи гдје си, на свом мјесту и у свом светом Реду. Па ако баш мора да се гријеши, гријеши овдје! Послушај мене, нећеш се преварити ни покајати. Вриједи се преломити и прегорити. Зар је мала ствар бити божји војник?”
Кад пред унутрасњим оком растворимо књижевни свет Ива Андрића, видимо да је он не само баштиник све Босне, него и писац целе Босне, оне у којој се “драм радости душом плаћа”.
Покушасмо данас, 10.децембра, на дан када је у Стокхолму пре 60 година Иву Андрићу уручена Нобелова награда за књижевност, да оживимо и поменемо сва достигнућа, животна и стваралачка, јединог нобеловца, до данас, са простора бивше Југославије.
Од Долца код Травника, кроз вишеградску касабу, па стрмовито са сарајевског Бистрика и улице Басамаци, до Загреба, Беча, Кракова, Сплита, Марибора, кроз Први и Други светски рат, пробијала се Андрићева стопа и његова мисао, мењана и обликована временом, просторима и геополитичким приликама у којима је живео. Али, и као таква, увек водјена сликом књижарског излога који је гледао у гимназијским данима, при повратку куци, жудеци за делима које није могао поседовати, а захваљујуци којима је, по сопственом признању, почео развијати стваралачку имагинацију.
“У мени је мирна мисао: радити, престићи остале […] а у себи живјети својим животом“, пише Андрић пријатељу Милосу Видаковићу још као дјак сарајевске Велике гимназије пре 1912.године. И цео Андрићев опус, и људски и стваралацки, може стати у ту, давно изречену мисао.
У САНУ је остао необјављен рукопис једночинке “Конац комедије” (јединог драмског дела) и у њему сакривена честитка поводом највецег признања коју доби од Хелене Ирзиковски, зене којој је, можда, посветио загонетно дело “Јелена, жена које нема”. И све мистериозно, биографија “до краја пречишћена и кроз сито протресена”. Све су “Знакови поред пута” које нам остави на тумацење.
“Сви ми умиремо само једном а велики људи по два пута: једном кад их нестане са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина.”
Тај пророк судбине балканског караказана, велики писац и филозоф, младобосанац, градјанин, Југословен, за нас је – жив!
