Да историја и те како може бити занимљива, показали су на примеру ученици наше школе, наши матуранти, који вредно раде и у новонасталој ситуацији.
Тема је била Други светски рат, и они су веома живописно приказали неке догађаје везане за њега.
Село Руњани, крај лета 1961. године
,,Тишину је прекинула када се ослонила на метални држач суве, дрвене столице који је болно шкрипао под њеном тежином, а онда се старачки усправила, пружила је поглед ка оронулој пећи, окренула се и упутила му значајан, прекоран поглед који је он разумео.Спустио је поглед пред њом и осетио како му руке обузима неприродна хладноћа, иако је био август и ватра је горела.
-Не дам!- процедила је кроз десни оштро и јасно, па је тако јако лупила вратанцима пећи да је он скочио на одавно утрнуле ноге.
– Не даш, јел? Јел тако, стара?! Не мораш! Сам ћу је наћи! Знам да је овде негде!
У љутњи је зграбио исхабану папирну крштеницу покојног оца, а када се упутио ка излазу, она га је шчепала за лакат, унела му се у лице и прекорни поглед преточила у речи.
– Ниси ти мој! И нисам ја твоја стара! Ти ћеш швапске школе да учиш! Немачки ћеш крст да носиш, а ја сам те овим хлебом, види, овим хлебом подигла.! Не дам! Не може!
Пронашао је снагу и ишчупао лакат из њене руке,али јој је допустио да се ослони на његову. Неповратно љута, гледала је његове плаве очи које су се пуниле сузама.
– Идем! Идем права да учим! Правду да вратим у ову моју отаџбину, мила моја Зоро! Ти си ме одгојила! Ја сам твој, ти си моја! Знам ја ко је мени оца убио, мајку одвео, ђеда стрељао! Знам!
Зурила је у његово уплакано лице неколико тренутака а затим, спуштене главе, промуклим гласом зајечала тако како је никада није памтио.
-Мили мој, Вукашине, пусти то! Умрећу ти као пашче сама! Нећеш се вратити, знам то!
Њено љутито и строго лице сада је постало рањиво и слабо. Оставило га је у чуду,разоружало га је, али није смео да одустане. Не сад, када је имао можда последњу прилику да сазна истину.
-Стара, ја сам твој, али хоћу да знам какав ми је отац био. мајко моја, одрастао сам. Схватићу све!
-Добро. Иди,узми!
-Где, где кријеш?
-У подруму- рекла је невољно, као да је тамо крила аждају.У подруму, иза иконе!
Јурнуо је на врата подрума, окренуо се око себе и лако препознао икону Светог Луке,своју крсну славу, која је прекривена белим чаршавом одолевала времену већ два века.Прекрстио се у доба комунизма, пољубио икону, а онда је бојажљиво спутио на винско буре. Извукао је црну књигу на којој је писало БЕЛЕЖНИЦА МАНАСТИРА ТРОНОШЕ- 1941………..
-Зашто нису чекали? Зар је било тешко слушати наређење!
-Ето нису! Отишли су у напад без његове дозволе. Други би можда и сачекали,али Веселин Мисита није..Леп, јак ,учен…Био је дете за пример. Родом из Бања Луке. Био је нераздвојан са твојим покојним оцем.
-Мој отац је био у пуку најмлађег подофицира Краљевине Југославије, Веселина Мисите? Мој отац је био његов пријатељ?
-Твој отац и Веселин су, сине, први у целој Европи заробили 93 швапска војника. После су ослободили околна села и цело средње Подриње.Погибоше млади, а са њима и Георгије Бојић. Јеромонах, поглавар манастира Троноша. Стрељаше га ` 45. У његовој сам торби и нашла списе. Ето, сад знаш. али, буди мудар,немој ово говорити у Бечу. Научи њихове школе,али се врати. Обећао си, јел тако?
-Јесам, стара. Вратићу се кући и свом народу. Разумем ја, стара,све,само не знам што да ратујем и браним свету част Срба, ако крсну славу славим у подруму?”…
(Текст се односи на Битку за Лозницу, 31.8.1941. године)
Иванa Павловић IV1
ГРАД ХЕРОЈА
Град је полако одумирао
Те хладне,
несрећне четрдесет прве
У своје црно рухо завио је
Хиљаде бораца гладних и мртвих.
Мршавим рукама превијала је мајка
Свог сина у крвавим ранама
И болу
опаког скорбута.
С планом страшним, грехом пуним
Мржњом заражен немачки пук
Одлучно следећи у походу свом
Северном светлошћу шифрован плен.
Дуж Неве,од Луга до Чудова
Мучним радом с циљем важним
Зидови одбране у незауставном расту
Ницали су храбро у слутећој тами.
Опкољен пред лицем непријатеља
Уз жртве уништења, смрти и глади
Талац ината постао је
Неосвојиви победник у тој борби.
Ратник јада из пепела подигнут
Али у смрти
велики је број
Град хероја Лењинград краси
Уз муке тешке и тихи тон.
(Опсада Лењинграда 1941.-1944. године)
Милица Н., Кристина, Милица П., Стефан, Андријана, Катарина, Ивана, Милан IV2
Нешто о Другом светском рату у Азбуковици
,,Хајдемо на репетитор сутра!- беше реченица која нас је одвела у пустоловину.
Успут се ,,мало” изгубисмо. На нашу срећу, сретосмо једног човека.
– Помаже Бог!- узвикнусмо сви у глас.
– Можете ли нам помоћи, изгубисмо се? Куда до репетитора?
– Само право овде низбрдо, онда прођете поред оне њиве, па до беле куће, па онда право, па десно. Ту вам је комунистички споменик,не можете омашити.
Иако појма нисмо имали где да идемо после овог објашњења, срећа по нас је била што видимо врх Немића, па кренусмо према њему…
– Не можете туда!- зачу се глас старице.
– Овамо, овамо- и понуди нам свима хлеба и соли. Објасни нам где смо погрешили , те ми настависмо.
Коначно стигосмо до Грличњака, до тог споменика палим борцима,бранитељима Азбуковице. Вања нам исприча причу.
,,Сећам се, деда ми је причао, да је за време Другог светског рата његова породица кренула да бежи некуд овуда, наишли су на Немце и у страху се укочили. Деда је тада био мали, један Немац му је пришао, скоро срамежљиво га погледао и рекао да га један исти такав чека кући.”
Хумана дела за време рата су мала, или нас просто не уче довољно о њима. Нажалост, нисмо знали толико много тога везаног за овај део ,,партизанске шуме”. Овај крај је био више четнички, како кажу наши старији,
Загледасмо се у споменик. Око њега је било гробље породице Станишић,али,,,наш” Станишић, који је био са нама није знао ништа о томе. Али, је испричао причу.
,,Баш овде се одржала битка у Другом светском рату. Партизани су кренули ка Дрини од Ваљева,преко Грличњака. Насрнули су на Немце из све снаге и тако одбранили наша мала села.”
Још мало поседосмо код споменика,па кренусмо даље. Дођосмо и до чувеног Кланца, где је побијен велики број сељака у Првом српском устанку. Али, о томе више други пут……
Кроз Азбуковицу се толико векова испреплетало да се завезао чврст чвор који нико не може да одреши. Све приче знамо од наших бака и дека, и ми у то верујемо. Некада ћемо их и ми препричавати нашим унуцима.
– Бар нам корона овде не може ништа! — рече неко и почесмо се смејати.
– Да, али зато може радијација!- добаци Ђорђе
Баш тако. Први српски устанак, Други светски рат, бомбардовање… Шта нам може мали вирус?!!!
(Са излета. Све што су испричали, сазнали су од бака и дека).
Давид, Дарко В., Вељко, Валентина, Сара, Милица М., Ђорђе, Дарко С. IV2