,,А ТРЕБАО ЈЕ БИТИ ЈЕДАН ОБИЧАН ДАН!”
На данашњи дан, обележавају се три крвава дана у којима су Немци у Крагујевцу стрељали око 3000 људи. Међу тим људима су били недужни ђаци и њихови професори.
Стрељање је извршено као одмазда за 10 убијених и 26 рањених немачких војника, када је немачки командант Франац Беме издао наредбу да се за сваког убијеног немачког војника стреља сто људи, а за сваког рањеног педесет. Поред Срба, убијани су и Јевреји и Роми. Стрељано је од 19-21.октобра, а највеће стрељање је било 21. Почело је у 7 часова ујутро, а завршено је око 14 часова поподне. Само тог дана је убијено око 2300 људи, а након стрељања, Немци су пиштољем убијали оне који су остали рањени.
У спомен на жртве стрељања читав простор Шумарица је претворен у спомен парк.
Стрељани Крагујевчани су писали последње поруке својим најближима непосредно пре погубљења.
Гимназијалац Љубиша имао је само 17 година када је изведен на стељање, а родитељима је оставио поруку:
,,Драги тата и мама, поздрав, последњи пут.”
Oтац је био стрељан истог дана.
Радник Лазар Петровић поручио је својој породици:
,,Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом, Лело, али ти одгоди. Жао ми је.“
Последња порука инжењера Николе Симића, који је стрељан заједно са сином Александром, гласила је:
,,Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози.“
Књиговођа Јаков Медина опростио се уз речи:
,,Лебац сутра немојте послати. “
Вероватно свој ћерки, написао је један отац:
,,Збогом, Мицо. Ја данас погибох. Збогом, срце. Последња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине, и без мене.“
Неки од наших ученика су се, дирнути овим догађајем, осврнули на тај октобар песмом.
Заувек међу нама
Ах, туго, никад се не појавила!
Што зари ножеве бестидно?
Те младе пупољке роса је тек напојила,
Остави у локви крви месо им родно.
Хероји Шумадије прешли су кобни праг,
У том тренутку хиљаду мисли
Прелама се у слику једну,
Животу младом губи се траг.
Утабаху стазу тихо,
Без колебања одоше у руке Господње,
Чуо се само бола ехо:
,,Зашто нам је ово последње?“
Судбина њихова душу кида,
Не постоје речи, стихови…
Остала су само сећања,
Да се никада не заборави!
Милица Јовановић II2
Последњи збор
Почео је као и сви други дани,
Са хладним јутром, сунчевим зрацима…
На брегу стајао је човек незнани
И гледао ка школи, ученицима…
У очима били су бес и оштрина,
У рукам држао је опасно оружје.
Ко зна шта сад смера,
Шта жели, шта хоће, заправо, ко је?
Ускоро следи одговор
на сва постављена питања..
Још мало ће последњи збор,
Нема више смеха, игре, причања.
Напољу је велика узбуна,
Страх, врисак, покушај бега.
Из клупе је одведена
Колона ђака,до потока, брега.
Њихови кораци били су снажни,
А срца храбра, одлучна.
Стрељани су млади, недужни…
Заувек заћутала су бића невина.
Сузе су почеле саме да лију,
Чувши пуцањ, и небо заплака.
,,Бездушници, зар децу да убију?”
У сузама викала је једна мајка.
Недужна земља невину крв пије,
И камен плаче кад дете гине.
Сваки човек проклиње, тугује,
Пољем одзвања: ,,Не иди, сине!“
У души бол увек остаје,
Херојска смрт даје живот вечан!
Било је тада дечје стрељање,
Мрак не напушта срце, јер је дуговечан.
У сећању остаје та тужна слика
Која понекад дође у сан.
И сада се чују јецаји, бука,
А требао је бити један обичан дан!
Данијела Васић I1