На данашњи дан, 19. септембра 1914. године, почела је битка на Мачковом камену код Љубовије. Битка је вођена за сваки ров и сваки педаљ земље.
Наша позната сликарка, Надежда Петровић, је била једна од учесница Првог светског рата и битке на Мачковом камену, као болничарка. Њено писмо породици после битке и данас у нама буди понос и сузе. Неки делови писма кажу:
,,Рањеника, као што рекох, имали смо на 4000 и ја мишљах полудећу од јада и чуда. Имала сам кризу нервну тако да када су нам били донели 20 официра тешко рањених и ја их сместила у великом шатору, бејах скамењена.”
У истом писму, она је препричала и догађај за који каже да су то били заиста тешки тренуци:
,,Када отпочех да их појим чајем, њихов јаук раздроби ми срце па падох крај једног од њих на колена са чашом чаја у чежњи да га појим, не могући да се савладам, отпочела сам очајно плакати, тако да су ме сиромаси они сами тешили, a један од њих милујући ме руком по рукаву, сам се гушио у сузама, говорећи ми: ,,Храбро, госпођице Надежда, даће Бог, истрајаћемо, победићемо, осветиће нас они који тамо остадоше. ”Кроз сузе јаукнух: ,,Господе, зар не видите, изгинусте сви. Боже, што казни овако нашу нацију. Тренуци су били заиста страшни.”
Али, и поред страшних незгода које су задесиле српски народ, од Мачковог камена, преко Албанске голготе, до Кајмакчалана, Србија је , 1918. године, из Првог светског рата изашла као победник. Осветили су нас они који су остали тамо!
Надежда Петровић није дочекала ту освету. Није погинула у рату, али је умрла за Србе и Србију, када је имала 42. године, 3. априла 1915. године од пегавог тифуса, негујући заражене у ваљевској болници.
Спомен – костурница на Мачковом камену палим војницима у овој бици само нас опомиње да увек треба да се сећамо и никада не заборавимо!
Слава им!