Шта је корен, већ жила куцавица, најчвршћи део, који у дубину сеже, разара земљу да би хранио листове и напојио им душу животом и соковима. Повија се грана, причвршћена корењем за тло, за прах из кога све ниче и рађа и ка чему се враћа, на концу. Изгубиш ли корен, откинеш ли се од њега, пренебрегнеш ли га- ниси ни дрво, ни природа, ни крошња, већ стабло које пада и удара у земљу. Тупо. Занавек.
„Човек није ни мрав ни птица. Човек хоће бар онолико што си бубама дао: да се множи и пати толико да никад не може да угине. А Србијица је ливада коју река плави кад год зацвета. Ми се више семењем не множимо. Из корења неког земљиног животаримо.“
Где престаје корен, а почиње дрво? Чиме се то омеђава прошлост од садашњости? Када завршавају прошли, а када то живе будући? Где престаје Ћосићева Србија, а где свиће наша? Или је то исто?
„Женско се за другога рађа.“ Очеви, понекад, тако премного очекују од синова.
Батргају се, отимају, пате, угњетавају, ропћу, страхују, крију, диринче, самују, отуђују, враћају се и одлазе Ћосићеви ликови, у глибу преровског блата и под дубоко навученим шеширом са београдске калдрме. Суши се полако дуња на ормару сеоске куће, у соби оног „кога нема и који не долази“. Тоне и отиче свећа за породичним столом. Пупак се расплиће. Свет, покидан.
Гледају се туђим очима, не разумевајући један другог. „Растурају огњиште, а пепео носе са собом“.
„Нико срећан, и нико довољан“
Шарене очи накалемиће се на стабло Катића, отпочевши нову пређу романескног ткања у осталим делима славног писца.
Спремише пре неколико дана, матуранти наши, моји, ваши, српски- ако хоћете, монологе из овог поетског романа. Да подсете на претке наше, на Србијицу „чија су гробља млада“, да проговоре о Србији, раздробљеној а нашој, о земљи „коју смо од неба купили“, ни из чега створили, о муци човечијој, и гресима његовијем.
Учите децу своју, будућу, ко сте и шта сте, ко су им били дедови, какво им је корење и колика је мука трпљења на овој Божијој земљици. Ако се, некад, и не будете враћали у земљу свога порекла, и ка костима тврђим од ичега, научите и подсетите потомство своје о земљи којој темељ издиру, у којој ниче и храст и буква, кадуља и шипак. Јер, то вавек јесте дужност- да ваши изданци проговоре и потеку језиком својих прадедова, да познају мирисе свога корена и облике својих обичаја, да листају лепше но што су им родитељи. Удахните им своје мешовите сокове, нека се ваше различите гране допуњују и преплићу, нека се ниједна не суши. Па, кад ивер једног дана и падне, ваша је света дужност да зна са које је кладе пала и стати- живела!